Jo­sif Vi­sa­ri­o­no­vič Sta­ljin je jed­na od naj­za­go­net­ni­jih, naj­mi­ste­ri­o­zni­jih i naj­za­tvo­re­ni­jih lič­no­sti me­đu dr­žav­ni­ci­ma i po­li­tič­kim ru­ko­vo­di­o­ci­ma u isto­ri­ji. Pred­sjed­nik En­gle­ske vla­de Vin­ston Čer­čil ka­zao je za Sta­lji­na: „Do­šao je za­te­kav­ši Ru­si­ju i ru­ske ze­mljo­rad­ni­ke sa dr­ve­nim plu­go­vi­ma, a oti­šao je stvo­riv­ši nu­kle­ar­nu i hi­dro­gen­sku bom­bu.”
Iako je pro­šlo vi­še od 60 go­di­na od nje­go­ve smr­ti, nje­go­vo se ime i da­lje če­sto spo­mi­nje i u ru­skim i u svjet­skim me­di­ji­ma, a u po­sled­nje vri­je­me mno­go vi­še ne­go ra­ni­jih go­di­na. To je vje­ro­vat­no po­sle­di­ca ak­tu­el­ne si­tu­a­ci­je u svi­je­tu.
Da­nas obi­lje­ža­va­mo 71 go­di­nu u ni­zu po­bje­da nad fa­ši­zmom, od­no­sno nad na­ci­o­nal­so­ci­ja­li­zmom. Njem­ci su ta­da bi­li za­do­je­ni na­ci­o­na­li­zmom, ra­si­zmom i Hi­tle­rom.
Po­red slo­ma Hi­tle­ro­ve Nje­mač­ke, ta po­bje­da do­ni­je­la je oslo­bo­đe­nje ru­skom na­ro­du, slo­bod­nu Evro­pa i po­sto­ja­nje ova­kve Evrop­ske uni­je. Da­nas mno­gi gra­đa­ni Ru­si­je ima­ju po­zi­tiv­no mi­šlje­nje o Sta­lji­nu. Ali, re­pre­si­je i zlo­či­ni ni­su za­bo­ra­vlje­ni iako se če­sto pre­u­ve­li­ča­va­ju. Taj fe­no­men se mo­že ob­ja­sni­ti kul­tom po­bje­de u Ve­li­kom otadž­bin­skom ra­tu.
Na­ža­lost, da­nas se vr­ši pre­kra­ja­nje isto­ri­je na Za­pa­du ra­di uma­nje­nja ulo­ge Ru­si­je u po­bje­di nad na­ci­zmom, Hi­tle­rom i ra­si­zmom.
U gra­du Pen­zi, uda­lje­nom od Mo­skve 100 ki­lo­me­ta­ra, ru­ski ko­mu­ni­sti su osno­va­li cen­tar za ve­li­ča­nje li­ka i de­la Jo­si­fa Vi­sa­ri­o­no­vi­ča Sta­lji­na. Taj grad ima pre­ko 500.000 sta­nov­ni­ka. Ne­ki mo­skov­ski me­di­ji pre­ni­je­li su stav da bi Sta­lji­na tre­ba­lo pro­gla­si­ti za sve­ca jer je spa­sio ru­ski na­rod, sve pra­vo­slav­ne i evrop­ske na­ro­de i.
O Sta­lji­nu i sta­lji­ni­zmu na­pi­sa­no je mno­go knji­ga, ali ne­ma je­din­stve­nog sta­va o nje­go­vom dje­lu. Sta­ljin je stvo­rio naj­moć­ni­ju dr­ža­vu na pla­ne­ti, ko­ja se pro­sti­ra­la od Ja­pa­na (Ku­rir­ska ostr­va), pa do nje­mač­ke gra­ni­ce (Ke­ning­sberg).
Po­red to­ga što je bio ve­li­ki dr­žav­nik i voj­sko­vo­đa, sma­tran je i ge­ni­jem. Pr­vi je raz­ot­krio na­mje­re Za­pa­da pre­ma Ru­si­ji. Ka­zao je: „Za­pad nas ne­će ni­ka­da osta­vi­ti na mi­ru, ra­to­va­će pro­tiv nas i kad ne bu­de ra­ta.” Taj nje­gov za­klju­čak ak­tu­e­lan je i da­nas.
Ve­ći­na ru­skih gra­đa­na sma­tra da su po­zi­tiv­ne Sta­lji­no­ve stra­ne mno­go vred­ni­je od ne­ga­ti­vi­nih. Iako je po­ri­je­klom Gru­zin, naj­vi­še je vo­lio Ru­si­ju i bio je njen spa­si­lac. Da ni­je bi­lo Sta­lji­na, da­nas bi se Njem­ci ku­pa­li u Vla­di­vo­sto­ku, a Ru­si bi bi­li ro­bo­vi. Sta­ljin je stvo­rio i spro­veo in­du­stri­ja­li­za­ci­ju i elek­tri­fi­ka­ci­ju Ru­si­je, sa­ču­vao je zla­to i od te dr­ža­ve je stvo­rio ve­li­ku nu­kle­ar­nu si­lu. Vla­dao je gvo­zde­nom ru­kom, a i ka­ko bi dru­ga­či­je u uslo­vi­ma u ka­kvim je bi­la Ru­si­ja. Ru­si­ja je ima­la 350 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka i u dr­ža­vi se go­vo­rio is­klju­či­vo ru­ski je­zik, što je ve­li­ka za­slu­ga J. V. Sta­lji­na.
Gra­đa­ni Ru­si­je pre­tr­pje­li su naj­stra­šni­je mu­ke, pat­nje, osku­di­ce, ne­ma­šti­nu, ali ni­su iz­gu­bi­li vje­ru ni­ti po­pu­sti­li – oni su vo­lje­li Ru­si­ju i Sta­lji­na.
Da­na­šnja Ru­si­ja je svjet­ska si­la ko­ja ima naj­sa­vre­me­ni­je od­bram­be­no na­o­ru­ža­nje, ko­je sa­ma pro­iz­vo­di. Đor­đi­ja N. Zu­ber